beats by dre cheap

JEDNO SRCE ZA DVA ZAVIČAJA Milan Čorak

Žitelji mnogih krajeva na ovim našim prostorima a ja bih rekao naročito Ličani vekovima su bili izloženi podvojenosti i gde god da su odlazili milom ili silom, prihvatali su novu sredinu ali kroz generacije svojih potomaka veza sa starim krajem je uvek bila neraskinuta i stalno je jačala iz generacije u generaciju. Nisam se ja bavio istraživanjima niti primenio bilo kakve naučne metode da bih dokazao ove tvrdnje, samo iznosim ono što i sam osećam što se javlja kod moje dece i unuka koji su generacije rođene u novom zavičaju. Ja sam u Lici rođen i živim u Vukovaru od svoje prve godine ali me osećaj pripadnosti rodnom kraju nikada nije napustio a bez ikakvog posebnog uticaja on je veoma živ i kod mojih potomaka sinova i unučadi. To pokazuje da je taj osećaj urođen i nasleđen u genima i da ga odvojenost od Like ne može ugasiti. Naše poreklo i naši koreni koje pod uticajem životnih prilika prosto kao kod biljke izvadimo i prenesemo na drugo mesto ponesu u sebi gene rodnog kraja. U njima je sabrano sve življenje i sećanje naših davnih predaka, koje u novom zavičaju raste i razvijaja se do mitoloških razmera stvarajući u nama neraskidivu vezu sa rodnim krajem, stvarajući u nama ja bih rekao ličku dušu čvrstu i nesalomivu kao tvrdi lički kamen ali toplu i meku kao pamuk u kojoj je uvek na prvom mestu ljubav za rodnu Liku. Istovremeno kao i biljke u životnoj borbi za mesto pod suncem naši koreni se primaju u novoj sredini i razvija se povezanost sa novim zavičajem u kojem se stvara jedinstvena ličnost sa genima predaka iz starog kraja i naučenim i prihvaćenim vrednostima koje ta dva osećanja povezuju u nerskidivu celinu i u našem jednom srcu stvaraju ljubav za dva zavičaja. O tome fenomenu je razmišljao i govorio naš lički genije Nikola Tesla, nazvavši tu pivrženost, odanost i nikad raskidivu vezu sa Likom "svojevrsnim magnetizmom zemlje na kojoj i u kojoj smo rođeni". Između Ličana i Like postoji neraskidiva hemijska veza i energija koju svako od nas osjeti samim pomenom rodnog zavičaja ili odlaskom u rodnu Liku.U ovom kraju gde sam rastao bilo je mnogo Ličana koji su ovamo stizali u traganju za poslom i boljim životom kao i kolonista iz Like uz koje sam odrastao i kod njih sviju uvek se osećao duh privrženosti rodnom kraju koji i sadašnje generacije gaje. Njihove životne priče i sudbine i ono što sam od njih i svoje rodbine a naročito od moje majke u detinjstvu slušao i upamtio osnov su mojih priča, pesama i svega što prenosim u ovoj knjizi, da se pamti i sačuva. Život u Vukovaru kroz sve ove godine doneo je nova saznanja i nova osećanja razvio ljubav prema novom zavičaju i ljudima u njemu i dao mi mogućnost razvijanja svojih saznanja o životu i različitosti ljudi na ovim našim prostorima. Ipak o oba moja zavičaja, svoja osećanja ljubavi i privrženosti najlakše iskazujem stihovima u kojima je Vukovar kao grad moga detinjstva, odrastanja i življenja ostavio posebna lično doživljena iskustva sećanja na sve periode moga života od školovanja, prvih ljubavi, ratnih događaja do života u gradu koji već godinama leči ratne rane na sebi i dušama ljudi koji ga vole i žive u njemu. Nešto više je priča o Lici, mome poreklu i našoj porodici koje mi je prenosila majka i drugi članovi naše porodice, ima i onih drugih sa tematikom o ličkim ljudima, specifičnom govoru i zgodama iz života koje sam slušao kao dete i želim da ih sačuvam i prenesem potomcima. Jednim delom su to već poznate šale o Ličanima ali i istinite životne priče koje sam slušao od moje majke a u najvećem delu opisana su moja viđenja zbivanja i sećanja onakva kako sam ih ja u detinjstvu upamtio i shvatao, koja ne moraju biti u potpunosti verodostojna, jer mnogo toga seže u moje najranije detinjstvo kada se sasvim drugačije razumevaju i shvataju ljudi i događaji. Po dolsku u Vukovar ja i majka smo živili na Priljevu u tzv. Haršovoj vili u kojoj je majka dobila stan od pilane gde je radila, živeli smo nomadski seleći se na nekoliko salaša Pojićev, Radivojevićev, Kunerov, Haukov salaš a od svoje 5 do 9 godine živio sam na salašu na brdu iznad crkve Svete Petke na Dobroj vodi. Taj period života u kojem sam pošao u školu, leta i zime provedene uz Crkvu Svete Petke, put do škole kroz šumu Adicu nosim u sebi ceo život.Tu počinju i moja prva sećanja na ljude i događaje a naročito na naše Ličana koji su se kolonizirali i osnovali svoju Seljačku radnu zadrugu stoga i nastaju pesme i priče u kojima o njima govorim. Pored zemljaka iz zadruge sećanjima sam vezan za dve bake i dva đeda koji kao da su od Boga poslani da mi nadoknade to što nisam imao svoje rođene. Na salašu gde smo stanovali živeli su baba Kata i deda Lazo koji su bili bez dece ali su se brinuli o usvojenih dvoje već odrasle dece a ja sm im došao kao unuk. Svakog praznika a naročito o Božiću i Uskrsu ja sam im bio glavni gost i prvi koji je dolazio da im čestita, kako je to već uobičajeno bio sam im položajnik. Drugi baka i deda su bili šumar Oštro u Adici i njegova žena koji su nakon moga polaska u školu u večernjim satima, sačekivali i provodili me kroz šumu do Dobre vode jer je već znao padati mrak kada bih se vraćao iz škole. Za klinca od 7 godina nije bilo baš prijatno sam ići kroz šumu uveče, možda se i nebi plašio da nisam čitao one bajke o Crvenkapi i vuku, Ivici i Marici, Snežani i veštici koja joj je dala otrovanu jabuku i druge u kojima se sve najstrašnije događa u šumi. Kada sam u devetoj godini završio drugi razred preselio sam na salaš bliže Vukovaru koji je bio na mestu gde je sada Lovački dom na Bogdanovačkom putu. Ne mogu ovo pisanje nazvati ni autobiografskim iako u njemu ima mnogo elemenata i za takvo shvatanje. Ipak se u svemu ovome prepliču stvarnost i snovi, osećanja, doživljeno i u mašti stvoreno. Zato želim da naglasim da ovo nisu memoari ni pisanje istorije ovo su sećanja na dane moga detinjstva u kojima sam imao sreću da u jednom novom kraju odrastam uz ljude iz rodnog zavičaja. Od njih sam puno naučio o rodnome kraju i zato ga nikad nisam zaboravio. I ne samo o rodnom kraju, naučio sam uz njih veoma rano čitati da bi im mogao čitati junačke narodne pesme koje su ih sećale na Krajinu i Liku, Kordun i Baniju odakle su došli ovamo. Učio sam od njih kako se timari i gaji blago, kako se obrađuje zemlja a kasnije kada je počela da stiže poljoprivredna mehanizacija sa nepunih sedam godina učili su me voziti traktor, a voziti traktor sam učio od najboljeg učitelja čika Mane majstora nad majstorima. Samoukog traktoriste, mehaničara čovjeka koji je kako se kaže, svojijem rukama moga napravi sve što očima vidi i popraviti sve što je trebalo. U to su vreme stizali razni tipovi traktora od starog američkog tzv. MM do ruskih guseničara DTA a kasnije dođoše noviji češki Zetori, domaći Zadrugari pa i engleski Fergusoni i na svima sam do odlaska u vojsku do 18. godine, uz pomoć mojih starijih zemljaka „pekao zanat“ vozača traktoriste. Ostala je tako u mom srcu ljubav i u mojim mislima sećanje na prošlo vreme i ljude toga vremena, koje je bilo teško, puno promena ali na svoj način lepo i pomalo romantično. U ovim pričama će možda neko od srednjih ili mlađih generacija prepoznati nekoga od svojih rođaka i ponešto što je slušao od svojih stariji a to je upravo i moja želja, da ostane sećanje na vreme koje je donelo velike promene u životima ljudi iz moga rodnog kraja. Svima njima posvećujem ovu knjigu da bi sačuvao sećanje na moju majku Anu i sve druge koji su ovde počinjali svoj novi život u ovoj Slavonsko-sremskoj ravnici: na Vojnoviće, Vojvodiće, Kovačeviće, Obradoviće, Došene, Krtiniće, Bijeliće, Zoriće, Zavišiće, Radmanoviće, Grbiće i mnoge druge uz koje sam provodio detinjstvo, slušajući njihove priče o Lici, čitajući im junačke narodne pesme uz petrolejku, učeći od njih voziti traktor. Mnogi od ovih vrednih ljudi već dugo nisu sa nama, što kaže pesma "odavno oru nebeske njive" i ako nas gledaju sa tih njiva evo im potvrde da nisu zaboravljeni i da su ovde ostavili duboko zaorane brazde u našim srcima i sećanjima. Kroz moje pisanje i doživljavanje svega onoga što nosim u sebi ili kraće rečeno kroz moj dugogodišnji literarni rad, stalno se prožimaju dve teme Lika i Vukovar kojima posvećujem najviše svojih priča i pesama koje odražavaju moja osećanja prema rodnom kraju i sadašnjem zavičaju i zato je u meni LIČKA DUŠA a VUKOVAR U SRCU kako sam i nazvao svoje dve knjige.

LIČKA PRELA I DIVANI
http://vu2007.blogger.ba
28/01/2016 19:55