LIČKA PRELA I DIVANI

AOJ LIKO NEBI TE VOLIO DA SE NISAM U TEBI RODIO.

29.01.2016.

MILENA ČANKOVIĆ DIVANI LIČKIH SPOMENIKA

29.01.2016.

MILAN KOSANOVIĆ ZAVJET KRAJIŠKIH RANA

29.01.2016.

Valja se nasmijati zera. Milena Čanković

Drugarice i po koji Druže Moji seljani su bili odani Partiji. Sve to odreda ordenje po kuverima čuvalo. Kako muški tako i ženske. Edne zgode dobije Dara zadatak da na sastanku AFŽ-a kotora Titova Korenica-Gračac drži govor. Nema tu baš nekog slobodnog vremena, a ni pogodna mjesta za taj govor uvježbati, tako da je morala taj odgovoran zadatak ukomponovati u svoj svakodnevni život. I doista… čuvajući koze nad Rudnjačom pope se Dara na neku pogodnu liticu a koze ostaše dolje u dočiću. . Litica joj tobož bi pozornica a koze biše Drugarice i Drugovi. Kanda joj od brda odvaljen glas, tako ona sigurno započe svoj govor. - Drugarice i po koji Druže! (bi i jaraca međ kozama) Čast mi je..... Utom zableja koza 'edna pa za njom i druge. - Molim Drugarice i Drugove da se umire i slušaju dobro! E ne dade opee vrag mira kozi jednoj, pa se poče uz liticu ka Dari verati. - Molim Drugaricu da sjedne dok njen red za govor ne dođe! I tako jadna Dara nikako svoj govor do kraja dovesti. I aman se ugrija, i nako govorom „odčepi“ kad jedna koza uteče niz dočić. Na to Dara već prekamikala prekidajući i opominjući brojnu publiku povika - Nazad Bara, vraga po'ela!!! Il' se vrći il' prekidam kunferenciju!!!“

29.01.2016.

KOFFE AND ZUKER grk!!! Milena Čanković

Kanda je nekada bilo auta ka danas. Ne bi tade još ni taksija man su tek vozovi počeli Likom tutnjiti. Ednoga se dana nekav čoek vraća iz Merike đe je godinama ka vijoglav baćoka i tako i do nekvije novaca doša. Kako je sijo u Zagrebu, tko je počo naginjati iz boce nekve plosnate rakiju. I zaspa naravno u neko doba i gospić prespava. Kad se trga, i vidijo šta je napravio, kad mu rekoše đe su sade, sabere se i izađe u Kruškovcu sa voza. U Kruškovcu u trenu puče glas, malo selo u par kuća stane, da čoek traži kočiju da ga u njegovu Podlapaču kočija. Bome viđeše da ima i nekvije „iljadu“ kuvera različitije boja oko njega. I nađe se kočija spremna za vožnju. Bome za novce je svako bio spreman dan izgubiti. Potrpaše njega i sav mu prtljag. Sjede on mučenik, a širok sam od sebe, pa još obuka nekav mantil od krzna. Kako je god sijo, tako se mantilina ona raširi pa je izgledalo kanda ga međed zagrilio. Nastavi on potezati iz one boce. Čak je u Ploči u prvoj kući i pritoči. Sad kako mu ne bi muka zu one vijuge od Pločanskog klanca da mi je samo to znati? Kad su došli do Ruke, skrenu kočija ka Kurjaku i Srednjoj gori. Ta je cestica vodila preko Košara do Breštana i kašnje do njegove Podlapače. Bi jesen. U Srednjoj se gori narod aman za svoju seosku Slavu sprema. Gospa mala jesen prava! Već je i zanoćalo polako. Kada je kočija pored onog groblja nakon Brda Čankovića prolazila, tamo đe mi moja Jeja sada spava, viđe on da je groblje, pa samo iz njemu znanog razloga nako pjan ustade, razmava se onim rukama i onom manitlinom, dobro vrcijo nije koliko je već klimav na nogama bijo, pa riknu ka jelen iz gore - OOOOOO MRTVIIIIII!!! OOOOHOHOOOO MRTVIIIII!!! BILI VI MALO KOFFE AND ZUKEER? BILI VI MALO CIGARILO OD JOSEEEE? Iz Visuća čoek tražio konje i lega popodne kasno kraj spomenika topla spavati. I siroma umoran od slugovanja i oda duga, odužio sanak. Probudi njega Joso svojom drekom pa se nako bunovan i ne sejti đe je, man i on sretnik viknu iz sveg glasa -DAAAJ JOSO SUNCE TI KALAISANO!!! U prvi maa probljedi Joso. Pa pade ka vreća kumpjera. Od međeda silna nasta mačka strašivija od miša. Presta je više iz boce dudliti. Nije da kočijašu stati ni kada je treba nuždu vrštiti. Stiga je kući bome punije gaća. Od toga dana, opkalava mi je Goru i bježa od nje ka đavo od krsta. I nije nikome ovu priču divanijo. Ta đe bi od sramote? Ali est kočijaš priča u Kruškovcu svome a slugać Bogdan u Visuću kada se vratio. I nekud su ovu priču babe i đedovi prenjeli unučadima. Tako i meni moja baka. I svojataše ovu priču. Svako selu svome. Bome joj ne dam da luta ka Joso Merikom man ja nju sade pribilježi đe joj je mjesto. A Gore se ne bojte. Tamo je ljepo. Najljepše selo je to na svijetu bjelome. Sa ljubavlju ka vaje selu svome, narodu svome i divanu našeme, Milena Čanković 24.01.2016

28.01.2016.

JEDNO SRCE ZA DVA ZAVIČAJA Milan Čorak

Žitelji mnogih krajeva na ovim našim prostorima a ja bih rekao naročito Ličani vekovima su bili izloženi podvojenosti i gde god da su odlazili milom ili silom, prihvatali su novu sredinu ali kroz generacije svojih potomaka veza sa starim krajem je uvek bila neraskinuta i stalno je jačala iz generacije u generaciju. Nisam se ja bavio istraživanjima niti primenio bilo kakve naučne metode da bih dokazao ove tvrdnje, samo iznosim ono što i sam osećam što se javlja kod moje dece i unuka koji su generacije rođene u novom zavičaju. Ja sam u Lici rođen i živim u Vukovaru od svoje prve godine ali me osećaj pripadnosti rodnom kraju nikada nije napustio a bez ikakvog posebnog uticaja on je veoma živ i kod mojih potomaka sinova i unučadi. To pokazuje da je taj osećaj urođen i nasleđen u genima i da ga odvojenost od Like ne može ugasiti. Naše poreklo i naši koreni koje pod uticajem životnih prilika prosto kao kod biljke izvadimo i prenesemo na drugo mesto ponesu u sebi gene rodnog kraja. U njima je sabrano sve življenje i sećanje naših davnih predaka, koje u novom zavičaju raste i razvijaja se do mitoloških razmera stvarajući u nama neraskidivu vezu sa rodnim krajem, stvarajući u nama ja bih rekao ličku dušu čvrstu i nesalomivu kao tvrdi lički kamen ali toplu i meku kao pamuk u kojoj je uvek na prvom mestu ljubav za rodnu Liku. Istovremeno kao i biljke u životnoj borbi za mesto pod suncem naši koreni se primaju u novoj sredini i razvija se povezanost sa novim zavičajem u kojem se stvara jedinstvena ličnost sa genima predaka iz starog kraja i naučenim i prihvaćenim vrednostima koje ta dva osećanja povezuju u nerskidivu celinu i u našem jednom srcu stvaraju ljubav za dva zavičaja. O tome fenomenu je razmišljao i govorio naš lički genije Nikola Tesla, nazvavši tu pivrženost, odanost i nikad raskidivu vezu sa Likom "svojevrsnim magnetizmom zemlje na kojoj i u kojoj smo rođeni". Između Ličana i Like postoji neraskidiva hemijska veza i energija koju svako od nas osjeti samim pomenom rodnog zavičaja ili odlaskom u rodnu Liku.U ovom kraju gde sam rastao bilo je mnogo Ličana koji su ovamo stizali u traganju za poslom i boljim životom kao i kolonista iz Like uz koje sam odrastao i kod njih sviju uvek se osećao duh privrženosti rodnom kraju koji i sadašnje generacije gaje. Njihove životne priče i sudbine i ono što sam od njih i svoje rodbine a naročito od moje majke u detinjstvu slušao i upamtio osnov su mojih priča, pesama i svega što prenosim u ovoj knjizi, da se pamti i sačuva. Život u Vukovaru kroz sve ove godine doneo je nova saznanja i nova osećanja razvio ljubav prema novom zavičaju i ljudima u njemu i dao mi mogućnost razvijanja svojih saznanja o životu i različitosti ljudi na ovim našim prostorima. Ipak o oba moja zavičaja, svoja osećanja ljubavi i privrženosti najlakše iskazujem stihovima u kojima je Vukovar kao grad moga detinjstva, odrastanja i življenja ostavio posebna lično doživljena iskustva sećanja na sve periode moga života od školovanja, prvih ljubavi, ratnih događaja do života u gradu koji već godinama leči ratne rane na sebi i dušama ljudi koji ga vole i žive u njemu. Nešto više je priča o Lici, mome poreklu i našoj porodici koje mi je prenosila majka i drugi članovi naše porodice, ima i onih drugih sa tematikom o ličkim ljudima, specifičnom govoru i zgodama iz života koje sam slušao kao dete i želim da ih sačuvam i prenesem potomcima. Jednim delom su to već poznate šale o Ličanima ali i istinite životne priče koje sam slušao od moje majke a u najvećem delu opisana su moja viđenja zbivanja i sećanja onakva kako sam ih ja u detinjstvu upamtio i shvatao, koja ne moraju biti u potpunosti verodostojna, jer mnogo toga seže u moje najranije detinjstvo kada se sasvim drugačije razumevaju i shvataju ljudi i događaji. Po dolsku u Vukovar ja i majka smo živili na Priljevu u tzv. Haršovoj vili u kojoj je majka dobila stan od pilane gde je radila, živeli smo nomadski seleći se na nekoliko salaša Pojićev, Radivojevićev, Kunerov, Haukov salaš a od svoje 5 do 9 godine živio sam na salašu na brdu iznad crkve Svete Petke na Dobroj vodi. Taj period života u kojem sam pošao u školu, leta i zime provedene uz Crkvu Svete Petke, put do škole kroz šumu Adicu nosim u sebi ceo život.Tu počinju i moja prva sećanja na ljude i događaje a naročito na naše Ličana koji su se kolonizirali i osnovali svoju Seljačku radnu zadrugu stoga i nastaju pesme i priče u kojima o njima govorim. Pored zemljaka iz zadruge sećanjima sam vezan za dve bake i dva đeda koji kao da su od Boga poslani da mi nadoknade to što nisam imao svoje rođene. Na salašu gde smo stanovali živeli su baba Kata i deda Lazo koji su bili bez dece ali su se brinuli o usvojenih dvoje već odrasle dece a ja sm im došao kao unuk. Svakog praznika a naročito o Božiću i Uskrsu ja sam im bio glavni gost i prvi koji je dolazio da im čestita, kako je to već uobičajeno bio sam im položajnik. Drugi baka i deda su bili šumar Oštro u Adici i njegova žena koji su nakon moga polaska u školu u večernjim satima, sačekivali i provodili me kroz šumu do Dobre vode jer je već znao padati mrak kada bih se vraćao iz škole. Za klinca od 7 godina nije bilo baš prijatno sam ići kroz šumu uveče, možda se i nebi plašio da nisam čitao one bajke o Crvenkapi i vuku, Ivici i Marici, Snežani i veštici koja joj je dala otrovanu jabuku i druge u kojima se sve najstrašnije događa u šumi. Kada sam u devetoj godini završio drugi razred preselio sam na salaš bliže Vukovaru koji je bio na mestu gde je sada Lovački dom na Bogdanovačkom putu. Ne mogu ovo pisanje nazvati ni autobiografskim iako u njemu ima mnogo elemenata i za takvo shvatanje. Ipak se u svemu ovome prepliču stvarnost i snovi, osećanja, doživljeno i u mašti stvoreno. Zato želim da naglasim da ovo nisu memoari ni pisanje istorije ovo su sećanja na dane moga detinjstva u kojima sam imao sreću da u jednom novom kraju odrastam uz ljude iz rodnog zavičaja. Od njih sam puno naučio o rodnome kraju i zato ga nikad nisam zaboravio. I ne samo o rodnom kraju, naučio sam uz njih veoma rano čitati da bi im mogao čitati junačke narodne pesme koje su ih sećale na Krajinu i Liku, Kordun i Baniju odakle su došli ovamo. Učio sam od njih kako se timari i gaji blago, kako se obrađuje zemlja a kasnije kada je počela da stiže poljoprivredna mehanizacija sa nepunih sedam godina učili su me voziti traktor, a voziti traktor sam učio od najboljeg učitelja čika Mane majstora nad majstorima. Samoukog traktoriste, mehaničara čovjeka koji je kako se kaže, svojijem rukama moga napravi sve što očima vidi i popraviti sve što je trebalo. U to su vreme stizali razni tipovi traktora od starog američkog tzv. MM do ruskih guseničara DTA a kasnije dođoše noviji češki Zetori, domaći Zadrugari pa i engleski Fergusoni i na svima sam do odlaska u vojsku do 18. godine, uz pomoć mojih starijih zemljaka „pekao zanat“ vozača traktoriste. Ostala je tako u mom srcu ljubav i u mojim mislima sećanje na prošlo vreme i ljude toga vremena, koje je bilo teško, puno promena ali na svoj način lepo i pomalo romantično. U ovim pričama će možda neko od srednjih ili mlađih generacija prepoznati nekoga od svojih rođaka i ponešto što je slušao od svojih stariji a to je upravo i moja želja, da ostane sećanje na vreme koje je donelo velike promene u životima ljudi iz moga rodnog kraja. Svima njima posvećujem ovu knjigu da bi sačuvao sećanje na moju majku Anu i sve druge koji su ovde počinjali svoj novi život u ovoj Slavonsko-sremskoj ravnici: na Vojnoviće, Vojvodiće, Kovačeviće, Obradoviće, Došene, Krtiniće, Bijeliće, Zoriće, Zavišiće, Radmanoviće, Grbiće i mnoge druge uz koje sam provodio detinjstvo, slušajući njihove priče o Lici, čitajući im junačke narodne pesme uz petrolejku, učeći od njih voziti traktor. Mnogi od ovih vrednih ljudi već dugo nisu sa nama, što kaže pesma "odavno oru nebeske njive" i ako nas gledaju sa tih njiva evo im potvrde da nisu zaboravljeni i da su ovde ostavili duboko zaorane brazde u našim srcima i sećanjima. Kroz moje pisanje i doživljavanje svega onoga što nosim u sebi ili kraće rečeno kroz moj dugogodišnji literarni rad, stalno se prožimaju dve teme Lika i Vukovar kojima posvećujem najviše svojih priča i pesama koje odražavaju moja osećanja prema rodnom kraju i sadašnjem zavičaju i zato je u meni LIČKA DUŠA a VUKOVAR U SRCU kako sam i nazvao svoje dve knjige.

28.01.2016.

SEĆANJE NA MLADOST

Sećanje na mladost je nešto što trajno nosimo u sebi, posebno ona koja nastaju u periodu od petneste do osamnaeste godine kada se u nama događaju najveće promene, kada iz čarobnog sveta detinjstva kroz mladost ulazimo u svet odraslih.Moja sećanja počinju u gradu moje mladosti, kada sam prestajao biti dete a moja generacija polako se približavala svetu odraslih. Prva promena je bila interes i simpatije prema devojkama i želja da budemo što bliže jedni drugima. U školi bi za njih pisali pesme i ubacivali im u njihove sveske a uveče bi šetali korzom gledali devojke i one nas, severac od Dunava brije a nama svima toplo oko srca. Grijala nas mladost, ljubav i topli miris pečenog kestena koji se širio kroz celi korzo. Kod starog "Lava" ispred Salihove slastičarne stoji stara ciganka Ruža i prodaje nam kestenje i njegovu toplinu u papirnoj "štanicli" smotanoj od "Vukovarskih novina" a na autobuskoj stanici pred "Radničkim domom"na drugoj strani korza, svoju peć za pečenje kestena potpalio je čovek riđe kose kojeg smo svi zvali "šef". Topli mirisni dim sa obe strane vetar raznosi korzom i grije nas kao da smo svi u jednoj velikoj zajedničkoj avliji. Tu smo svi zajedno rasli, nije bilo ovi i oni zaljubljivali se i voleli, stvarali porodice i sanjali svako svoje snove za budućnost, onda je došla zlokobna 1991…Od grada naše mladosti ostale su samo ruševine, nestali su mnogi prijatelji a ostalo je samo sećanje na jedan grad i jednu mladost. Ostala je u srcu ljubav za naš grad koju evo pretočih iz srca na stranice ove knjige za sve one koji su mladost proveli u Vukovaru i kojima je VUKOVAR U SRCU

27.01.2016.

POZDRAV DRAGI ZEMLJACI DOBRO DOŠLI NA LIČKA PRELA I DIVANE


LIČKA PRELA I DIVANI
<< 01/2016 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

PESME LIČKIH PESNIKA
LIČKA PRELA I DIVANI

Na fejsbuku okuplja se Lika
naše prelo naš ponos i dik
Raste Ličko prelo i divani
tu zajedno prolaze nam dani.
Svakog dana nas je ođe više
neko čita a neko napiše.
Momci , cure borami i žene
tu zapišu svoje uspomene,
te ubace po pesmicu koju,
il iz Like neku priču svoju.
Ej zemljaci fala vam na tome
što čuvate to u srcu svome
i to svoje delite sa svima
sa svojima dragim Ličanima.
Fala sejo fala mili brate
što nam ličke reči sad čuvate
ličko ime ličke običaje
što za naše potomstvo ostaje.
Zeleni se na Krbavi trava
svima šaljem hiljadu pozdrava.

LIKO MOJA NAJMILIJI KRAJU

Liko moja najmiliji kraju
srcu mome dragi zavičaju,
tebe krasi krbavska ravnica
i biserna jezera Plitvica.

Ja sam rođen u junačkoj Lici
na krbavskoj zelenoj ravnici,
Krbava je kolijevka bila
U kojoj me majka othranila.

Kad se sjetim tebe moja Liko,
ko Velebit srce mi veliko,
i prepuno ljubavi i sjete
moje misli uvijek tebi lete.

U mom srcu Lika i Krbava
tu ih čuvam ja od zaborava,
u srcu ih cijeli život nosim
sa njima se dičim i ponosim.



KRAJIŠKA ZEMLJA

Krajišniče diko ljudskog roda,
u srcu ti leži pravda i sloboda.
U pjesmama istina se kaže,
što je nama bilo od uvjek najdraže?
Što nam vrijedi što pjevati znamo,
kad mi svoje zemlje sad više nemamo!
Krajina je bila zemlja naših sokolova,
ljutih krajišnika,naših pradjedova.
Vjekovima preci,trnje su krčili,
da pitomu zemlju,nakvu bi stvorili.
Sve do prije dvajest pet godina,
kada je zadesi zlo-kobna sudbina.
Amerika kleta,sa njom sateliti,
rješili su Nato silom,cjelu uništiti.
Uspjela je moćna fašistička sila,
Krajina im sad ne treba i nije im mila.
Šest i po vjekova hrabro se držala,
mnogim carevima povjerenje dala,
mnogo tešku sudbinu ona je imala.
Sad je više nema,živi u pjesmama,
u našim srcima u našim dušama.
Dok živimo živjet će i ona,
ostavština svjeta pravednoga.
Možda će se ipak za dvajest godina,
povratiti naša djedovina!
Milan R.Kosanović
Beograd,na Svetog Savu 2016.

KUĆO MOJA

Rodna kućo daleko mi osta
Tu provedo ja godina dosta
Te godine bile su najdraže
Ništa od njih meni nebi sladje ....
Nebi tebe dala kućo stara
Ni za vreću Amerskih dolara
Sve su moje uspomene tamo
One tamo , ja živim ovamo ....
Ovdje tijelo a tamo mi duša
Poj slavuja ranom zorom sluša
Nema ljepše muzike ni raja
Kao ona iz rodnoga kraja ....
Ne dolazim kućo ,tebi često
Al u srcu posebno si mjesto
Jer previše tebi misli lete
U godine kad sam bila dijete ....
Najljapša si u rano proljeće
Oko tebe kad iscvjeta cvijeće
Ni za zlato mijenjala te nebi
SVI PUTEVI VODE ME KA TEBI ....

Ljiljana P. Karanović 28.01.2016 g.

LIČKA DUŠA
Kamen suri stremi u visine,
vetrovi ga oštri isklesali,
sive stene, zelene doline
vi ste Lici njeno telo dali.
Ljudi čvrsti ko stene iz gore,
što se nikom pokorit nedaju,
čvrsta glasa kad o Lici zbore
oštra oka kad Liku gledaju.
Iza svega što se okom vidi,
u grudima toplina se krije,
to Ličanin pokazat se stidi,
u svom srcu osećaje krije.
Lička duša kao pamuk meka,
kad o Lici zapeva il' zbori,
iz srca mu zrači sreća neka,
kad o Lici svojoj progovori.
Kamen tvrdi i toplina duše,
stapaju se sad u nama svima,
dok je sunca i dok bura puše,
tako Lika živi vekovima.
M.Č.

ČOBANICA
Dok sam mlađan ovce čuva
čobanica mene smuva,
oko mene oblijetala,
nije meni mira dala.
Starija je cura bila
već je svašta naučila,
a ja mali, još rastao,
o tom ništa nisam znao.
Još onako stidljiv bio,
ne znam jadan šta bi smio,
naučiti nešto treba
kad prilika padne s neba.
Prepustih se njoj u ruke
neka ona ima muke,
šta joj volja neka čini
kod ovaca u planini.
Učenik sam dobar bio,
od prve sam sve shvatio,
još sam ipak ponavljao
da bi bolje zanat znao

Autor: N.K.28.01.2016

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
112179

Powered by Blogger.ba